Ivana ĆIRICA

02. 09. 2010

Intervju: Ivana Smolović

Grupa IKA: Jedan telefonski poziv

Nežno, ljubavno, melodično i, o da, melanholično. Podseća na devedesete, u najboljem smislu te reči. Podseća i na razne bendove s divnim ženskim vokalima i ženskom violinom, koje ste nekada slušali. Na engleskom je, najprirodnije moguće. All my tears and all my joy...

Bend Ika nastao je 2006. godine kao dvojac. Atipičan sastav: violina, akustična gitara, bas i vokal. Vokal je Ivana Smolović. U grupi Intruder peva od 2001. godine, pre toga je samo maštala o bendu. I - pravac studio i snimanje albuma. Pevala je jednu numeru na poslednjem albumu Presinga, jednu na prvom albumu Rebel Stara. Nekoliko pesama napravila je s Vladom iz Ventolina, pevala je i duet sa Lazarom iz Mothership Orchestra, peva u Writers of Fiction, tribute bendu The Decemberists.

Zapravo, kompilacija Jutro će promeniti sve? za Ivanu je bila početak. Početak benda Ika i neke priče koju je odavno želela da ispriča.

I nije tu samo reč o pesmama... a kad smo kod pesama, članovi benda ovih dana slušaju: Elvisa, National, Iron and Wine, Ryana Adamsa, Tickley Feather, Animal Collective, Beirut, Mumford and Sons, Pride and Glory, Seabear, Kings of Convenience, The Kills, The XX...

Ivana Smolović: Ika kao bend postoji već četiri godine. Ja sam već imala nekoliko pesama, od kojih je jedna bila Bubble. Ivan Lončarević je u to vreme radio kompilaciju Jutro će promeniti sve?, i kad je čuo pesmu, hteo je da je doda na spisak. Tad sam shvatila da mi je potreban gitarista, pošto sama nisam bila naročito spretna.

Darko i ja smo ranije već svirali zajedno, onako, više za sopstvenu uživanciju, a s nama i Nemanja, naš prvi kontrabasista. Znala sam kako svira, kako razume i voli muziku, i izbor je bio lak. Jedan telefonski poziv bio je dovoljan da nastane bend.

U početku smo zaista mislili da će nas zauvek biti dvoje. Međutim, kako je pesama bilo sve više i više, tako smo i mi osetili da nam je potrebna promena. Razgovarali smo o violini, harmonici, kontrabasu.

Desilo se da je u to vreme Vanja Kovačević počela da snima film Zvezda je rođena, pa je trebalo sastaviti bend Writers of Fiction. Marija, violinistkinja, bila je deo tog benda. Mislim da sam je već na drugoj-trećoj probi pitala da nam se pridruži. And then there were three...

Nemanja je došao nekoliko meseci pred snimanje i odlično se uklopio. Ja sad i ne mogu da zamislim Iku bez kontrabasa. Kada je on otputovao u beli svet, na njegovo mesto uskočio je Miloš, takođe iz benda Writers of Fiction.

YC: Odakle navire sva ta melanholija, kako nastaju vaše pesme, o čemu pevate?

IS: Kad je reč o tekstovima, mislim da pišem o stvarima o kojima piše i većina, ili možda većina bendova koje slušamo. O ljubavi, prijateljima, o onome što nam se dogodilo, ili o onome o čemu maštam da se dogodi. A melanholija... To ne umem da objasnim. Prosto je tako.

YC: Nedavno ste objavili album prvenac Sweet Path of Gold. Nastajao je četiri godine. Većinu pesama imali ste još kao duo, snimali ih nekoliko puta, ali je sve „leglo" tek kad su se pridružili violina i kontrabas. Album nosi naziv po jednoj od pesama.

IS: Jedna od pesama na albumu, Sweet Path of Gold, priča o dvoje ljudi koji su potpuno različiti. On je kao iz neke kaubojske pustare, tvrdoglav, prgav, uvek u pravu. Ona, iz nekog zelenog predela, bogatog i mirnog, ceo život provela je zaštićena upravo od takvih momaka. Ali, avaj, srce ne pita, samo juri.

Bend Ika takođe je spoj različitih karaktera, različitih muzičkih uticaja, ali smo ipak uspeli da napravimo ploču koju svi volimo i koja je deo svakog od nas.

Sweet Path of Gold je, zapravo, jedna od onih reka u kojima se nekada tražilo zlato. Moraš da uložiš mnogo truda, ali je na kraju nagrada velika.

YC: A pesme?

IS: Small Town Fair: Luna-park u malom gradu, gde svi sve vide, i svi sve znaju, i svi o svemu šapuću. A njih dvoje - o tome niko ne bi smeo da zna.

I Am Who You Are: Pretpostavljam da su ovde ključni stihovi „I'm just a boy" i „I'm just a girl". Svejedno je, boy ili girl, raduju nas iste stvari i srce boli na isti način. Svaka strofa opisuje ponešto što se dogodilo meni ili nekom od mojih prijatelja.

Take Me To The Bar: E, ovo je priča o dvoje drugara koje povezuje mnogo toga i koji su za kratko vreme postali vrlo bliski. Problem je u tome što se ne viđaju baš često, pa kad se vide, nisu sigurni kako da tumače ono što osećaju. Dve su mogućnosti: ili za šank da se opiju kao najbolji prijatelji, ili poljubac; i jedno i drugo dovoljno je dobar razlog da se ostane.

Ipak, dobro je kad svako ima svoju priču u vezi s nekom pesmom. Za mnoge od meni omiljenih ne želim da saznam o čemu su zapravo. Mislim, već imam neku ideju o tome, ako me razumete.

YC: Prvi singl je August Song to Heal My Heart. Šta predlažeš za slušanje u septembru?

IS: Pa, ako August Song ne upali i ne zaleči vam srce - ili True Love Feels Like Hell ili Take Me To The Bar.

Oceni ovaj članak

Komentari (1)